Pretplata

Српске новине

Српске новине
РАСКОВНИК

Део Портала Сазвежђе З

Атлантида , Бело, Црно, Црвено , Млади Сузовци , Интервју , Велика Заветина , Одавде , Мајдан Бодлер , Донације , Родно место , Група ЗАВЕТИНЕ , Ab ovo , Фондза издавање књига и часописа , Симболи и сигнали , Огласи З , Београдски меридијан , БиблиотекаЗАВЕТНИК , Мирослав Лукић , Хомољски мотиви , Задужбина ЗАВЕТИНА , Царски рез , Круна , ЕдицијаЗАВЕТИНЕ , Копча , Музеј немогућег ратара , Чувањеуспомене на Михаила Петровића , Алтернатива , Ђавољакапија , Чудесни подрум вина врх Нерезина , Сазвежђе З(нулти степен) , Ћутање , Несебичан музеј , Литија , Домаће сукно европски штоф , Зелена магаза , КРУГОВИ , Превредновање , Дрво живота , Без премца , ЧетвртаСрбија , Алинеја , Прозори , Фонд ППЗ , Нова станица упустињи , Зона преливања , Алинеја , Срж , Безданауметност , Место Прелаза , Хоризонт , ЕдицијаЗАВЕТИНЕ , ГАВРАН (Архив у оснивању...) , МалаЗаветина , Тзв. KУЛТУРНИ ДОДАТАК , Облуци;троуглови.Лепенски вир , Мала Заветина , Белатукадруз , Едиција БРАНИЧЕВО , Писмо изкарантина , МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ.... , Знакпрепознавања , PRO ET KONTRA , АКАДЕМИЈААЛХЕМИЈЕ , РЕНЕСАНСА , Потемкинова села , СазвежђеЗ , Магазин Сазвежђа З , Каталог осујећеног песника , Себични музеј , НЕОЛИТ , ЈЕДИНСТВЕНО САЗВЕЖЂЕ , Виртуелни МУЗЕЈ ЗАВЕТИНА , Канал ЗАВЕТИНЕ , Архив.БЕЛАТУКАДРУЗ , Алманах СУЗ , Буквар ЛепенскогВира , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (1) , БиблиотекаЗАВЕТИНЕ (2) , Библиотека АБВГ... , Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ , ЗАВЕТИНЕ Новосазвежђе , ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ , КОГИТО КЛУБ , Оркестар СУЗ , Посебна породична заветина , ТАЛОГ. Алманах за живу традицију, књижевност, превредновањеи алхемију , СКРИВАЊЕ БОСИОКА , Мадоне Одјека , ОДАНДЕ ДОВДЕ , Контакти , Северци , Мансарда

ПОСЕЋЕНОСТ : Укупно приказа странице

ИЗВОДИ

Нелажна књижевност (сваштара)

..
..
 



 Преписујем са једног листа из зелене свеске купљене у Кракову:
     Опазио сам увек, кад ми је тешко, да  мислим на нешто друго, лепше, боље, а зашто? Схватио сам тек сада: Тежина стварности и и бесмисла је понекад неиздржљива и ми бисмо полудели кад бисмо мислили само на то што нас тишти ...
       ...Ој...ој! Ево излазим одмах! – Кад изађох из своје собе напоље, тј. на веранду, мати ме зачуђено погледа: „Коме се то одзивљеш када те нико не зове?“Био сам сигуран да ме је неко позвао, али категорични израз мајчиних очију ме поколеба: - Учинило ми се да ме неко звао...

        **Не једном сам помишљао о имању и кући коју бих подигао на једном од брегова изнад Пека, имао сам о томе идеје и планове, које сам допуњавао  у маштањима временом. Али о томе нисам причао са другима, пре свега нисам причао са оцем.  Знам да би отац разговор о томе брзо прекинуо и разумно ме упитао: А паре? Којим парама ти мислиш да све то купиш и саградиш? Мој отац је живео на земљи, а ја на небу.   (Крајем новембра 1974.)

    ** Сетих се једне зимске вечери, мислим да је био новембар, можда децембар 1956. године. Мој отац и ујак потерали су из обора пуног оваца и коза једну шарену рогату козу у  другу авлију, посадивши ме на преплашену животињу и вичући да се чврсто држим за њене рогове...
Сеоски пут је био замрзнут, снег крај пута као скамењен. Мраз је био такав да су ми се прсти зацрвенели....Ту козу су повели на клање....  (Крајем новембра 1974...)
ЛеЗ 0011126    

..


АТЕРИРАЈ, ЧОВЕЧЕ!

Кад сам се враћао са Пека, шумарци  границе (на Стржевици), као бакарне хризантеме, преливали су се на сунцу. Предвечерје. Сретох неку ониску старицу, Влајну, с гусаном упрћеним на леђима, која ме упита: колико има сати, сине? Од нашег полунапуштеног салаша у Лакомици, до уласка у село, размишљам о томе како да купим један део брда (Стржевице...)  итд. И тсл.

Орах у Лакомици

      Тако би могао да почне један роман о фатоморганама и химерама, помишљам данас.

       Рвао сам се се скоро четрдесет и више година са неостваривим сновима, али са тиме је завршено, зар не?   (12. Мај 2017)

..
ИЗВОДИ

14. новембар 1974. – Ко каже да јесен није светла туга? Какво ведро, светло јесенско поподне. После два поподне пођох према Лакомици, да прошетам; и да сачекам мајку, у Бари, како бих јој помогао да утовари шашу.  Ишао сам кроз сокаке засуте лишћем јавора.Пред капијом месне порте било је доста опалог јаворовог лишћа. У великој авлији Микајла Кузминог расправљали су како да оборе столетни дуд . Са Бењиног Брда, где се пут стрмоглављује према Белилу и Просјанама лепо су се видели брежуљци на северу преко Пека,  са тамнољубичастим шумарцима и Црним Врхом. Из Фиљанове авлије бесно лајало неко псето, заклоњено тарабама, као да пролази караван Цигана из Комше, враћајући се из Баната по завршеној берби кукуруза. У авлији Љубице Здравкине, пусто. Прво јој умро муж, па после и она... Ишао сам бедемом пруге и видео како уз пругу по њивама товаре копе са шашом на лојтра.  Мој поглед је лутао, час бреговима на северу (Стржевица), а онда пругом до села на истоку узводно уз реку  (Љешница, Сена).  У Шкембарском Чаиру пасло је збијено бело стадо. Крај винограда Љубета Жабе и Жарка Пуљежана овдашњих  терала је Николија Пајкуска неколико оваца, шибала их је замахујући читавим телом. Сишао сам са бедема пруге и пречицом кренуо кроз Просјане према Бари, као толико пута као дечак, одлазећи на наш салаш у Лакомици. Прошао сам крај оних који су истоваривали стајско ђубриво крај пута, непреврело, што је баздило на амонијак. Ђубриво се пушило и на нашој ливади у Лакомици.  Две девојке у плавом чувале су овце и чешљале једна другу. Аха, унука Павла Пасуљара и унука Милентија Косиног.  Нека их. Кренуо сам према нашој њиви. Мајка је долазила за мном, тј. чуо сам је како виче на краве:“Треба вас убити, убити!“ „Код куће имате пуне јасле, сена, а овде би да брстите мерисак, еј, бре. Стоко!“ Помогао сам јој да натоваримо кола баштенске шаше.
Дошла је као ветар, преко узораних њива, а оде назад у село друмом.
Кренуо према нашем салашу, зауставио се под старим дудом Јовичиних, на обали Сенковићске ваде, насупрот наше ливаде и салаша. У једном трену помислих да у свему ономе што сам записивао нема оне неизрециве дубине и чистоте детињства и дечаштва, а то је можда зато што сам се плашио да не почнем да тражим  оно чега у том периоду заиста нема. Све више ме обузима помисао да треба да изразим оно што ми се дешавало у раним годинама живота, и оно што сам био, онако како видим и како заиста јесте. Волео сам да седим испод тог дуда Јовичиних, зато што се одатле пружа импресиван поглед узводно уз Пек на кисон (железнички мост) и сенске брегове, чије су стрме падине начичкане пластовима сена... Као кад се попнем на вишњу, током бербе, или на један од наших дудова: све је одозго друкчије, као поглед са летећег ћилима...
Веје са дудових грана  јесење злато, таложећи  се као ситан песак на дну речног вира. Не мислим о девојци из Загреба. Ни о Г. К. Онај усправни јаблан крај аутопута, што тупи угао хоризонта, дели на прав и оштар угао, ја никада нећу заборавити, као ни оне златасте врхове врба.  Заборављам Загребчанку. И Г. К.
Зашушта  нека јесења свила по нашој ливади; то оне две девојке, чобанице, отрчаше уз реку  кроз воћњак Тасе Радојковог и Бранка Вује...
Полазим према Просјанском путу у тренутку  кад залази Сунце. Предвечерје...

*

Читајући ове редове написане у новембру 1974. године средином маја 2017 (четрдесет и три године доцније), када више нема ни наше мајке, ни оца (на овом свету); и многих других знанин, и када је судбина поставила на своја места и оне које спомињем у том запису, али и записивача, - прегледам даље и даље белешке из зелене свеске; чувао сам их годинама, али можда сутра или прекосутра све то спалим, заједно са сувим сеном и трешјем, насред дворишта,  само да престану кише, и да се се време побољша. Кише су ових дана  упропастиле цвет белог багрема и испашу пчела. Али и трешње, које сам брао поподне са синовима, ране трешње. И род трешања су оштетиле. Ипак, оне црне и сочне на врховима су слатке, као и претпрошле године, док је наш отац био жив, и углавном лежао  у једној од сеновитих соба и буљио у телевизор. Траве су набујале, али нема ко да их коси. Хиљаде хектара сочних трава ће пропасти. Дивље свиње су се спустиле и на прве брегове изнад села и рију ли, рију. А месни ловци причају ловачке приче... Воћних печурака, испод глогова, има пуна леса... 

..
  ЛеЗ 0011049


ПРЕПИСКА

Сачувано  писмо Мике Мише Батиног упућено нашем пок. оцу Михаилу  (коверат)

..

..

..
Понекад, преписка, ако је сачувана, верније сведочи о пријатељству, или о љубави. Боље од сећања (слепчовођа),Најбоље је таква писма бацити, не објављивати. Па ипак, то писмо је сачувано захваљујући нашој покојној мајци, која је чувала сва писма,и  рецепте, као православне календаре за текућу годину. Томе писму не треба никакав коментар (најбоље оно коментарише само себе). Жао ми је што није сачзвано и очево писмо, али сигурно је било начелно и писано са душом. Покојни Михаило је одговарао на писма земљака којима је помагао кад је то било потребно, безинтересно. Многи су пријатељи нашег оца знали искористити, али он је умео да то заборави и опрости; наша мајка не; она би понекад бесно знала да одбруси да Михаило губи време са погрешним људима. Никада нисам чуо оца да говори лоше о људима, и пријатељима и непријатељима....Више у овом писму има елемената за портрет покојног Михаила, него за похвалу аутора писма, бог да му душу прости.  Мика је продао кућу и скоро све оно што је наследио у Мишљеновцу; и прешао да живи у Пожаревац (као и многи други Мишљеновчани), где је и преминуо, по повратку из Немачке, скоро петнаестак година пре Михаила... Овде стајем са овом причом, уз напомену да се ово писмо нашло у оним мојим зеленим коцкастим сваштарама (у једној од њих, коју сам донео из Пољске, Краков)...

                   ЛеЗ 0011048 
       

Нема коментара:

Постави коментар

Библиотека ПРОТОТИПА

Библиотека ПРОТОТИПА
Златна жица

ДИБИДУС

ДИБИДУС
ДИБИДУС. Култ визионара. Ново друштво, група...КОЛО ЗАВЕТИНА (Група ПРИЈАТЕЉИ) У ову Групу се могу пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи "Заветина", без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од "Новог Друштва СУЗ", где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Групе ПРИЈАТЕЉИ ЗАВЕТИНА могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број НовиБуСура), као и - најмање једном годишње - поклон "Заветина" - књиге и часописе... Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Групе ПРИЈАТЕЉИ ЗАВЕТИНА, макар једном у три године, јер сусрети обогаћују и шире хоризонте? ... (М. Л.) Дибидус